Već znamo da potisnute emocije igraju ogromnu ulogu ne samo na naše mentalno zdravlje i način na koji se odnosimo prema drugima i živimo svoj život kao odrasla osoba, već i u načinu na koji se naše telo nosi i izražava. Drugim rečima, može da uključi i isključi naše gene u zavisnosti od nivoa stresa, okruženja i naše sposobnosti da se samoregulišemo u određenim situacijama.
Bebe ne morate da učite kako da izražavaju svoje emocije. Ako su tužni, usamljeni, gladni, vlažni, čućete ih. Ne moramo da ih učimo absolutno ništa. Sve što treba da uradite je:
Da dozvolite i date prostora za to. Morate to da ih čujete i morate da reagujete.
Nije problem što roditelji ne uče decu tim veštinama, roditelji, na osnovu onoga što su sami proživeli, i sopstvenih trauma, stresova i okruženja, zapravo obeshrabruju decu da izraze svoje emocije..
Često čujemo "Šta plačes kao neka devojčica", "Ima da budes dobra i da ćutis", "Prestani da plačeš", kada se dete povredi, verovatno najveća greška koju roditelji prave je kada im kažu: "Ne plači, nije to ništa". Ono što nesvesno rade, a iz dobrih namera, je da uče svoju decu kako da potisnu svoje emocije.
Besnom dvogodišnjem detetu nikada ne bi trebalo dozvoliti da bude samo, da ga pošaljemo u izolaciju kao kaznenu meru. Ne postoji ništa prirodnije od besa i dvogodišnjaka. Deca se razbesne oko najmanjih sitnica. Hoće nešto slatko pre jela, a vi ako ste dobar roditelj, nećete im to dozvoliti. Kako onda oni izražavaju svoje emocije? Vrište , bacaju stvari, imaju izlive besa itd.
Ako u tom trenutku pošaljete dete na "tajm aut",izolujete ga, ono onda ima jednu tragičnu dilemu:
1 . Mogu da imam svoju autentičnu emociju, ili
2 . Mogu da imam odnos sa roditeljima od kojih zavisi moj život. Ali ne mogu da imam oba.
Detetu koje je izolovano kao vid kaznene mere npr. odvojite ga od roditelja, pošaljete ga da bude sam u sobi, detetu je, pošto nema koncept o vremenu, taj celokupan proces životno ugrožavajući. Ono misli da će zauvek biti sam i izolovan i da će uvek biti tako. Dakle, u osnovi lišavate sopstveno dete njegovom osnovnom potrebom, a to je veza sa roditeljem. Drugim rečima, lišavate ga ljubavi.
Kako da dozvolimo našoj deci da izraze svoje emocije na zdrav način?
Drugim rečima, umesto da ih lišavate ljubavi, pokažite im ljubav, pokažite im povezanost kako bi naučili da budu autentični ljudi kada odrastu, da nauče da ciljaju visoko u životu, rizikuju i ne suzdržavaju se. Pokažite im povezanost umesto izolacije tako da ne moraju da prave izbor između autentičnosti i onoga sto zele i lišenosti ljubavi i povezanosti sa drugima.
Sprečite da odrastaju misleći da moraju da zarade i rade odredjene stvari da bi dobili ljubav i bili voljeni, da bi ostali povezani sa drugima. Da ne bi stalno morali da udovoljavaju drugima, da ne stavljaju tuđe potrebe ispred svojih. Da ne kažu DA kada bi trebalo da kažu NE.
Za mnoge će ovo zvučati kao kontra produktivno, ali zapravo nije tako. Svesna sam da je možda teško probati neke od ovih saveta u trenucima kada smo sami izvedeni iz takta ili se osećamo napeto, i preopterećeno. Ono što uvek savetujem svojim klijentima je da u tim trenucima zastanu na trenutak, da budu prisutni umesto da automatski odreaguju. Sam taj čin nas udaljava od uobičajene reakcije. Čak i da posle toga odreagujemo isto, ne znači da sledeći put neće biti drugačije. Svesnost i ponavljanje rađaju novu naviku. To je proces koji se zasniva na principima ponavljanja, tako i mi i naš um uči.
Comentários