top of page
Search

KAKO NAS TRAUMA KOČI U ŽIVOTU

Updated: Oct 3, 2023

‘Dobro dokumentovana karakteristika traume, poznata mnogima, je naša nesposobnost da artikulišemo ono što nam se dešava. Ne samo da gubimo reči, već se nešto dešava i sa našim sećanjem.


Tokom traumatičnog incidenta, naši misaoni procesi postaju rasuti i neorganizovani na takav način da više ne prepoznajemo sećanja kao pripadnost originalnom događaju. Umesto toga, delovi sećanja, raspršeni kao slike, telesne senzacije i reči, čuvaju se u našem nesvesnom i kasnije mogu da se aktiviraju bilo čim što podseća na to originalno iskustvo.

Jednom kada se aktiviraju, to je kao da je nevidljivo dugme za premotavanje pritisnuto, što nas dovodi do ponovnog pokretanja aspekata prvobitne traume u našim životima. Nesvesno, mogli bismo da se nađemo u situaciji da reagujemo na određene ljude, događaje ili situacije na stare, poznate načine koji odjekuju prošlošću. Sigmund Frojd je identifikovao ovaj obrazac pre više od 100 godina. "Prinuda ponavljanja", kako ih je Frojd nazvao, je pokušaj nesvesnog da ponovi ono što je nerešeno, u nadi da možemo da "uradimo kako treba/ovoga puta popravimo stvari." – odlomak iz knjige Marka Wolyna, 'Nije počelo od vas'.




Ceo život igramo taj film "ovoga puta radim kako treba", iznova i iznova. Situacije i okolnosti nisu iste kao one u našem detinjstvu, ali naš mozak prepoznaje ta osećanja i mi pravimo iste izbore pokušavajući da ispravimo nešto što nismo mogli u prošlosti. Mnogi klijenti koji dođu kod mene duboko veruju da su izgubljeni, zaglavljeni u toj petlji, toj mreži lažnih uverenja, i misle da nema izlaza iz toga. Taj film se odigrava veoma dobro u svim aspektima njihovog života – odnosima sa samim sobom, u profesionalnim odnosima čineći da se stalno osećaju nesigurno, nedovoljno dobro/pametno, porodičnim odnosima i kako se odnose prema deci i partnerima. Kad god se okidači aktiviraju, skloni smo da upiremo prstom u tu osobu, odnosno situaciju koja je izazvala da se te poznate emocije uzdignu u nama jer je mnogo lakše ako neko ili nešto izaziva sve ovo, daleko nam je teže i bolnije da shvatimo da postoji nešto u nama na šta treba da obratimo pažnju. Zato klijenti često dolaze kod mene kada dođu do te tačke pucanja i jednostavno ne mogu dalje. Zbog naših prošlih iskustava (trauma), naš mozak je u stanju pripravnosti, uvek traži i prepoznaje ta bolna osećanja i mi ceo život provodimo u nekakvom nesvesnom stanju pripravnosti, na oprezu, uvek spremni na beg ili borbu, a da toga nismo ni svesni. Međutim, naše telo, celokupna fiziologija i psiha to jako dobro primećuje i beleži. Naše telo sve beleži.


Pitanje koje postavljam klijentima je: 'Koliko je taj osećaj poznat, kada ste ga prvi put osetili? Koliko daleko u prošlost to ide? Šta ti je taj osećaj doneo u tom trenutku?'. Manje se bavim istraživanjem o tome šta nije u redu sa tim osećanjima, tim emocijama, već o tome šta je dobro u tome. Šta to pruža klijentu u trenutku kada se taj događaj desio? Da li je to sigurnost, sposobnost da budu primećeni, da ih konačno neko čuje, da li to pruža utehu, šta god da je, to je nešto što im je nedostajalo kao detetu. Ono što razotkrijemo i što se dešava vrlo često je da ta ista osećanja, te emocije i okidači na koje kasnije reagujemo, nisu ništa drugo nego mehanizmi za preživljavanje/snalaženje u teškim situacijama u kojima smo smo se nekada nalazili. To nam je pružilo privremenu utehu, bekstvo ili privremeno olakšanje od bola u koji smo osećali. Problem je što nikada nismo izašli iz tog stanja, a ono što je nekada postalo privremeno olakšanje, sada je nešto u šta čvrsto verujemo, što nas ograničava, isključuje od onoga ko smo i šta možemo, od naše autentičnosti, drži nas zaglavljene, i blokira nas da nastavimo dalje u životu. Mislimo, 'To je život'. Ništa ne može biti dalje od istine.


Ne mora da bude ovako, ne trebaju vam godine psiho terapije da biste razumeli šta vam se desilo i kako ste postali ovakvi kakvi jeste. Jednom kada postanete svesni suštinskih uverenja, i osnovnog uzroka problema, stičete toliko slobode i mogućnost da konačno uzmete život u svoje ruke i napravite bolje izbore. To je kao da razoružaš municiju i eksploziv koji nosiš u sebi i nijedan okidač više ne može da izazove erupciju. Tokom Rapidne Transformacione Terapije, nesvesni um pruža duboke uvide u događaje, osećanja i verovanja koja smo nekada formirali kao deca. Klijent je u stanju da na to gleda iz drugačije perspektive, i sa razumevanjem i radoznalošću otkrivamo sloj po sloj svih zaglavljenih emocija, i verovanja koja smo stvorili u kao deca. Ne možete da popravite ono što ne razumete, to je kao da rastavite televizor na delove i da biste ga ponovo sklopili, morate da razumete sve njegove delove pre nego što ga opet sastavite i imate bolju sliku, zvuk i vizuelni prikaz. To je ono što radimo u RTT terapijskom pristupu, i upravo je to razlog zbog čega ovaj terapeutski pristup daje brze i trajne rezultate i često uspeva tamo gde drugi modaliteti ne pružaju značajne pomake.


Ako imate osećaj da ne možete da se povežete sa okolinom, osećaj da ste drugačiji, ili nedovoljno dobari, ako je to bolno i tražite olakšanje kroz kompulsivnu kupovinu, prejedanje, kroz konstantu težnju da budete savršeni u svemu, ako sabotirate sebe, kritikujete se za sve što ste uradili ili niste uradili, vreme je da raspakujete emocije iz prošlosti i saznate šta se krije ispod svega toga. Ovi okidači i događaji imaju svrhu, pokažuju na čemu treba da radimo, sve naše nesigurnosti nisu tu da igraju igru stida i preuzimanja krivice, oni su tu da nam pokažu gde je put ličnog razvoja, gde je prava slobode, da pronađemo ponovo sebe.




17 views0 comments

Recent Posts

See All

Commentaires


bottom of page