U radu sa klijentima često primećujem kako negiranje detetovih emocija u detinjstvu kao i njihovih ličnosti, sebstva, položaja koji grade u okruženju i odnosu sa sobom i ostalima, polako ali sigurno krči put ka onome što danas zovemo anksioznost, depresija, panični napadi, nisko samopouzdanje i samopoštovanje, nemogućnost postavljanja ličnih granica i još mnogo toga. Naravno, postoji tu još uticaja pre nego što se pojave prvi simptomi, ali kroz RTT regresiju, iznova primećujem uticaj koji ovo ostavlja na klijente sa kojima radim.
Šta je to što treba izbegavati u svakodnevnoj komunikaciji sa detetom?
1. Nisi dobar, Nisi dobra! Sram te bilo!
Kada dete izgubi osećaj za sebe, to može rezultirati emocijama besa, anksioznosti, samosažaljenja ili beznađa. Nisu deca loša, nevaljalia ili teška – nešto se dogodilo. Poštujte njihova osećanja, treba im vaša validacija. Dajte im osećaj sigurnosti, da znaju da ih odrasli razumeju, čuju, prihvataju i da su tu za njih, uvek.
Umesto ‘ Nisi dobar/dobra. Sram te bilo!’, bolje je reći: "Vidim da se osećaš frustrirano i da radiš stvari koje inače ne radiš. Šta se dogodilo? Kako mogu da ti pomognem da bolje razumeš šta se dešava?"
2. Preteruješ.
Čak i ako se ne slažete sa onim što vaše dete govori, ne odbacujte njihova osećanja. Možda je potrebno je malo vremena da obradite ono što govore i da svoja osećanja drzite pod kontrolom. Regulisite prvo svoje emocije. Možda to neće uvek biti moguće, niti se od vas očekuje da to uvek bude tako, ali ako više puta odreagujete na ovaj način, na pravom ste putu. Što više puta to radite, svaki sledeći put će biti lakće, jer ćete i sami videti da je reakcija deteta upravo ono što očekujete.
Održite kontakt očima sa detetom, pazite i na svoj govor tela, pošto su deca često bolja od odraslih u čitanju neverbalnih signala i imaju tendenciju da se zatvore ako ne smatraju da je bezbedno pričati.
Bolje je reći: "Čujem te. Razumem te. To zvuči teško! Svako bi se tako osećao na tvom mestu. Razumljivo je što se tako osećaš. Šta mogu da uradim da pomognem?"
Ako dete odbija da podeli sa vama sta se dogodilo, mozete reci: "Treba ti malo vremena. Hajde da napravimo pauzu i pokušamo da pričamo ponovo malo kasnije."
3. Nije to tako loše. Prebolećeš to.
Kada detetu kažete da će "preboleti", ‘ da nije to ništa’ poništavate njihovo iskustvo i njihove emocije. Možete doprineti da se osećaju loše zbog svojih emocija. Da pomisle da nešto sa njima nije u redu zato što imaju ta osećanja. Njima treba upravo suprotna reakcija. Validacija emocija.
Roditelji ipak nisu stručnjaci za tuđe iskustvo, uključujući i njihovu decu. Ako dete pokušava da komunicira šta oseća prema nečemu, reagujte sa radoznalošću,zabrinutošću, i zainteresovanošću. Čujte ih, pokušajte da razumete zašto se tako osećaju. Njihovo iskustvo je samo njihovo, nije vaše. Opravdajte njihove emocije. To im treba.
Bolje je reći: "Čujem te. Razumem te. To zvuči jako teško! Svako bi se tako osećao na tvom mestu. Razumljivo je što se tako osećaš. Šta mogu da uradim da pomognem?"
4. Prestani da placeš
Plakanje je neurobiološki mehanizam koji nam pomaže da se izborimo sa energijom koja se akumulira u umu, mozgu i telu. To je neverovatno važno sredstvo za sprečavanje potiskivanja emocija i pomaže nam da održimo svoje mentalno blagostanje. Obavljanje nepovezane aktivnosti, kao šetnja, ili neka druga aktivnost, može olakšati detetu da se otvori o tome kroz šta prolazi. Pružanje sigurnosti i utočista koje je potrebno, kroz validaciju emocija, vam može pomoći da rešite problem umesto da ga pustite da se vremenom nagomila.
Bolje je reći: "Da li bi želela/o da te zagrlim i utešim?" ili ", Hoću da čujem šta se dogodilo, da li bi volela/o da prošetamo ili da se provozamo malo?"
5. Zato što ja tako kažem
Kad god postavite granicu, uvek kažite deci zašto, obrazložite, argumentujte. Ako odbijete da ponudite objašnjenje, to umanjuje i sputava prirodnu radoznalost deteta i moć rezonovanja, osećaju se zbunjeno.
Vaše dete gleda u odrasle i prema tome razume svet oko sebe, stvara sliku o okolini i svojoj poziciji njoj, ‘pripadanje’ ili ‘nepripadanje’. Stiče pozitivnu ili negativnu sliku o okolini, razume šta može da očekuje kada traži ono što želi, kada iskazuje svoje potrebe, da li mu je to dozvoljeno ili nije. Da li će okolina biti sigurno mesto, gde će se osećati samouvereno i osnaženo da izražava svoje želje i potrebe, da ima zdrave granice ili će okolina biti jako opasno, nesigurno mesto gde dete neće biti prihvaćeno i moraće da potiskuje svoje želje, potrebe i emocije. Zato, umesto da dajete komandu, iskoristite ove trenutke kao prilike da bolje pripremite dete za buduće izazove.