Čin brige, prestavlja mentalno ponašanje čiji je rezultat osećanje anksioznosti, nervoze ili nelagode.
Pored toga, osećanje anksioznosti može da pokrene brigu koja tada postaje ciklična. Dovoljno je da se briga oseti samo nekoliko puta pre nego što naš mozak steke naviku da se tako ponaša svaki put kada smo anksiozni.
Ali koliko često nalazimo rešenje za neki problem? Koliko nam briga pomaže da kreativno razmišljamo ili rešavamo problem? Briga je pokrenula dugme za paniku koje nas tera da trčimo naokolo pokušavajući da brzo uradimo nešto kako bi odagnali anksioznost.
Dakle, briga može funkcionisati kao mentalno ponašanje koje rezultira odvlačenjem pažnje od anksioznosti ili osećaja da imate izvesnu kontrolu, jer kroz brigu stvarate osećaj kontrole i teoretski rešavate problem. Čak iako ne rešavete problem, već pojačanom brigom sve više izmičete kontroli, osećanje da nešto činite može samo po sebi da bude nagrada i uteha. Briga znači da ipak nešto radite. Ako je i ne opazate kao ponašanje, ona se ipak odvija.
Taj ciklus navike anksioznost pokreće brigu, koja pokreće ansksioznost, se može prekinuti kada shvatite da vam briga i anksioznost guraju glavu pod vodu u pokušaju da se sami spasu od davljenja.
Anksioiznost dolazi kao posledica dugogodišnje nelagodnosti, nemogućnosti da se izborimo sa svakodnevnim životnim događajima, potisnutih emocija, nemogućnosti da se izrazimo, da imamo glas kada je to potrebno. Emocije, kakve god one bile, javljaju se sa razlogom, ne smemo ih potiskivati, ili odvlačiti pažnju od njih kroz druge aktivnosti, moramo ih razumeti, shvatiti odakle dolaze i šta nam poručuju.