DA LI GENI ODREĐUJU NAŠE BOLESTI?
Do dana današnjeg niko nije pronašao nijedan ili grupu gena koji određuju mentalno zdravlje. Ono sto jeste dokazano je da se geni mogu aktivirati (ekspresija gena) u zavisnosti od okoline i okruženja u kome boravimo, na ovim principima se zasniva epigentika.
Kakvo okruženje treba da bude da prouzrokuje njihovu ekspresiju, aktivaciju? Da bi odgovorili na ovo pitanje moramo se vratiti nazad u društveni kontekst, naše odnose sa roditeljima, počevši od utera gde će emocionalno stanje majke već imati uticaj na mozak i fiziologiju deteta, na proces rađanja, okruženje iz detinjstva, gde sve to predstavlja uslove u kojima razvijamo zdrave načine življenja ili ne.
Veza između uma i tela i naših emocionalnih života igra presudnu ulogu u genskom izražavanju i jedan su od najvažnijih faktora koji doprinose izazivanju bolesti. Veoma je važno da se pozabavimo ovim ne samo zato što je ovo važan faktor, već zato što je to faktor koji možemo da promenimo, baš kao što menjamo ishranu kada je to potrebno.
Koji je suštinski psihološki faktor koji doprinosi nastanku bolesti? Jednostavno rečeno, to je odvajanje od nas samih, prekid veze sa samim sobom izazvan traumom. Jer pod uticajem traume mi se isključujem od nas samih. Ako su uslovi takvi da se dete nema adekvatnu pomoć, dete je samo sa bolom i patnjom, gde je to nepodnošljivo, dete se onda isključuje, odvaja od svog tela, od svojih emocija, a taj diskontinuitet je suština traume. Taj diskontinuitet onda ima fiziološke i mentalne posledice.
Naš mozak se razvija pod interakcijom emocionalnog okruženja. Harvardski rad koji je izašao 2012. godine ističe da se ljudski mozak razvija kao složen proces koji počinje pre rođenja i nastavlja se u odraslom dobu, a najznačajniji faktor u oblikovanju razvoja mozga je kvalitet odnosa između odraslih i deteta, posebno u prvim godinama života. Drugim rečima, biologija samog mozga je značajno određena emocionalnim okruženjem koje deluje na gene. Nisu geni ti koji deluju sami, već okruženje koje deluje na gene. A najznačajniji aspekt je emocionalno negovanje odnosa sa odraslom osobom.
Kako da prepoznate diskontinuitet kod sebe? Evo jednostavnog primera koji dr. Gabor Mate često demonstrira na svojim predavanjima. Da li ste ikada imali osećaj u vezi nečega ili nekoga, ignorisali ste taj osećaj, da bi ishod kasnije bio takav da ste shvatili da je trebalo da poslušate svoj osećaj? Ako je odgovor DA, to znači da ste na nekom nivou, iskljčeni od svojih osećaja, svog autentičnog sebe, onog što zapravo jeste. Kada se beba rodi, ona je u potpunom skladu i povezanosti sa svojim telom i emocijama. One izražavaju svoje emocije jasno i glasno. Bilo da je to bes, razdražljivost, radost, razigranost, tuga, ili strah. Sve su to emocionalna kola u našem mozgu koja treba videti i iskazati. Emocije treba da budu prihvaćene, podržane i kanalisane na zdrav način od strane odraslih. Kada to nisu, kao rezultat toga, gubimo vezu sa sobom, postajemo manje autentični, i počinjemo da se ponašamo na načine koji nisu određeni sopstvenim potrebama, sopstvenim unutrašnjim osećajem za sebe već se ponašamo u skladu sa očekivanjima iz okruženja.
Gubitak autentičnosti je značajan uzrok nastanka bolesti, tegoba, bilo emocionalnih ili fizičkih. Međutim, postoji deo nas koji nikada ne može biti uništen, a to je kapacitet za povezivanje, integracija, svih naših isključenih i otuđenih delova sebe.
Trauma, koliko god traumatična bila, takođe može biti izlečena. Zato što trauma nije ono što ti se desilo, već ono što se desilo u tebi kao rezultat onoga što ti se dogodilo, a to je faktor i to je ono što može da se razreši. To je upravo okosnica RTT terapijskog pristupa, kroz razumevanje šta se dogodilo, imamo mogućnost da promenimo našu interpretaciju tih događaja, čineći to, mi menjamo onaj narativ u glavi koji je nekako uvek tu u pozadini i koga podsvesno ponavljamo i nesvesno ga se držimo. Kada razumemo sve to, onda nam se otvara mogućnost da se oslobodimo svega što nas drži u emocijama prošlosti i ne dozvoljava da nastavimo dalje bez osećaja stida, krivice, besa, ili tuge.
Comentários